SREDNJI PRST

Fejs.

Ne mogu izdžati pa pišem status.

TRAŽIM ALBANCA, BOGATOG. NAČITANOG.

Označi fotografijuDodaj lokacijuUredi

Sviđa mi se ·  · Stop Notifications · Podijeli · Uredi

Ma, ne za sebe, jebemu. Imam Zapruđanca..
Jooj kak ste svi zapeli odma. 
(Ma za frendicu.. Svira ko Slash, ma ke Slash, Frusciante, Satriani je 
beba za moju Teu...)

Tip top tak, šiiiic! Takac makac bim bam bus, prašine nema 
nvišeeeei! Ja sam genjie, čudo prirode. Zapjevajmo složno svi našu 
pjesmu draaagu, ona nam je dobar drug u učenju i radu.

...djeca se i-gra-ju po-raza i po-bjede, na-na-nanana....DOREMIFASOOOOO
i sada znaaaaaš da je faaaajrunt. Mjesec jeeeee ko….*
- Aaa?!
- Barbika! Najljepša I najbolja naša… Cmokić, cmokić! CMOK!
- Šefica.
- Ojoj…
- Hahahahaha… Tea, imaš četiri banke, otfikarila si onog nemoralnog, oženjeg jebača s
klincima, sviraš gitaru ko Slash, ma ko Satriani, Frusciante! Smršavila
si 15 kila, a ponašaš se ko mali ,miš…
-Oprosti Barb…
- Evojena! Kaj sam rekla o ispričavanju?!
- Sori.. 
- Isusemoj. Kaj radiš u Pruđu, ženo? 
- Došla sam frendicu malo razveselit I tak.
- A zakaj si ti tak sramežljiva?
- Nisam. Kaj jesam?
- Jesi, a sad ulazi, jer sam stavila kavu kuhat.
- Barb, šefice najbolja… 
- E ajd pliz skokni tu dole do Dione I kupi najveću milku il mikado 
čokoladu koju imaju.
- Čoksu?
- Ae.
- Ne smijem. Mislim, sori.. znaš, pazim., kile…
- Jesam ti ja šefica?
- Jesi…
- Onda ti naređujem…!
- Ne smijem Barb….
- Ne cvili ko beba, aaaaajjjjj, ajd po čoksu dole I ne kukaj. Danas buš 
ju jela I amen.
- Zdebljat ću se.
- Oćeš, aha, od jedne čokse.
-Lako tebi Barb, kad si ti….
- Kaj sam?!
- Imaš liniju.
- Oš reć da sam mršava?! Znam to, milena moja. 
- Nisi! Idealna si!
- Hahahaha!
- Barb tak mo je drago zbog Gorana…
- Aaa, eto.
- Jel doma?
- Radi.
- Radi?! Di? Kaj predaje u školi?
- Aha, predaje Albanski u pekari.
- Sad?! 
- Kaj, kruh mora biti vruć!
- I sad bute skupa.
- Daj kupi pliz I tri, četiri pive. Evo ti lova… Samo…
- Ma ne, ja častim s pivom.
- Otkud ti nofci?
- Radim!
- Ti?
- Ja!
- Ajde beba, drago mi je! Zakaj mi nisi rekla?
- Pa danas sam počela.
- Znači programiraš. 
- Čuvam djecu.
- Baby siterica?
- Da, kod Pamukovića… Znaš onaj ulaz dole u Vankinoj…
- Znači, susjeda buš nam?
- Takoreći.
- Super.
- Kava kipi…
- Ma pusti, očistit ću to, ajd ti u dučkas. E I da j vidi jel noviPolet 
izašo…
- Polet?
- Tea, ne zajebavaj. 
- Polet…
- Isiomiki sad moram ženskoj objašnjavat zakaj hrvatsko izdanje 
Rollingstonea zovem Polet, joooj. 
- Ne treba Barb, skužila sam.
- Nisi.
- Jesam
- Nisi I nikad nebuš
- Oš se kladit na pivu?
- Ajde!
- Srce…
- Kaj srce?
- Asocijacijacija na…
-…moju skrivenu mračnu tajnu?
- Veza…
- Tea, užas ko ciganka koja gata, tak zvučiš.
- Lijepa uspomena..
- Ke ti fakat vidiš sve to?
- Itekako. Itakako Barb.
- Zakuni se onda sad da pred Goranom to nebuš n I kad spomenula, nedo 
bog….!
- Kunem se..
- Zakuni se po zapruđanski!
- Al ja sam iz Sigeta.
- U ime Bureka, limenki, Toplane & Lokomotive, ja ta i ta … amen.
- Barb luda si totalno.
- Nemaš ti još pojma.
- Kaj ste svi iz Zapruđa tak opaljeni,,?
- Jašta bona! Šic u dučkas.
- Dobro, ba. U ime limenki, sladoleda, ….
- Ts Ts..Nikad Zapruđanka od tebe.
- A šta ak se udam za zapruđanca?
- O, bilo bi ti bolje da se onda raspitaš za Albanca.
- Ti mene zafrkavaš.
- NIKAD. Odi do Mutalabija, Idrizija, starijeg, vlasnika Bureka I reci 
da su tam poslali Šoštari.
- BarbmojaBarb…
- U DUČKASS!!! 
Sada znaaaaš da je faaaajjrunt, mjesec jeeeee, ko žuti greeejjpfrut,ti 
si mi, draaagiii i,kaaooo drooogaaa…Šic mic micika, I pssst...Samo 
tebi svira bend, samo tebi svira bend,naaanebuuu…!*

                                         ---

Kako bi bilo da se Goran nije zaposlio u pekari, ne znam…nikako. Naime kolege Albanci ga zafrkavaju, kao - ti dipljomirani poljitoljog pečeš kruh s nama maljim ljudima…neka, neka.

I dobro je tako, mislim da mu je upravo to potrebno. Ne u smislu da ga nauči pameti I discipline, reda I rada, nego da se druži s takozvanim malim, ‘običnim’ ljudima koji ustaju u cik zore, briju se, umivaju hladnom vodom i jure na težak posao.

Jednom je čak rekao da bi mu najveća kazna u životu bila da bude jedan od njih. Prezir i citiranje Bukowskog.

Nisam ništa na to rekla, samo sam zaškripala zubima.

Ali, eto, sve uvijek dođe na svoje, pa tako I ova epizoda s radom u tri smjene, s običnim, malim, svakodnevnim ljudima. Napuhanko. Treba mu to, neka.

Dobro je. Mislim, radi već dva tjedna I samo se dvaput požalio, ali ne brunda I ne buni se. Rad oplemenjuje, često bi znao reći. Evo, gospon Šoštar, diplomirani, jedinstvena prilika da dokažeš svoju tezu I svoje misli pretvoriš u djelo. I nećeš se više uspoređivati s nekim izmišljenim literarnim likom luzerom I papkom, bit ćeš preumoran za to.

/Barb, tebe nikad nema doma./

Bit ćeš mrtav čovjek

Šlajker iz treće smjene

I možeš lagat svoju mamu

Ali nikad ne mene…*

Rad oplemenjuje.

Da. Da, definitivno se slažem s tom tezom. Ali isto tako, radI donosi novac.

(Ja sam papak…)

(Suprug* žene koja gradi karijeru)

(Luzer!)

Kad moj dragi primi prvu plaću, bit će ponosan na sebe. Platit ćemo dio zaostalih dugova, plin, voda, struja,a telefon nam je ionako već mjesecima isključen. Komuniciramo mobitelima isključivo. A I to je već postalo upitno, jer na kuhijskom elementu od jučer stoji mi radosna vijest – da ukoliko ne podmirim dug u roku 24 sata, zabranit će mi sve usluge, vaš Dip, joj što vas volem, fak ju. Nek mi ga isključe. Mob. I don’t give a fuck.

Komunicirat ćemo dimnim signalima.

NAMJENSKO PISANJE: MUŠKARAC KAO METAFORA ILI LITERARNI LIK?

Komadićima toalet-papira i bebi-uljem skidam skorenu šminku i s kapaka, psujem maskaru i crne grudice i zabuljim u svoje krupne zelene oči. Uvijek kad popijem više od dva-tri hajnekena, moje plavo-sivo-zelene oči postaju zelene kao pivska flaša. Kaže Goran da se zaljubio u te velike oči na mojem mršavom licu. A sad grinta nešto u sobi i hoće privuči pažnju. Prčka nešt po mojem laptopu. Izvirim van i škicnem. Mršti se i čita tekst koji nisam sejvala. Sad će bit parade, slutim. Ma, ko da je važno šta on kaže i o mojem pisanju. Opet me gnjavi i dekoncentrira taj čovjek. Dosadno mu je. I kaj da mu ja radim? Poludim kad ide čitati moje tekstove, koje redovito, as default popljuje. Pod izlikom da je to „dobronamjerno“ i da bi on to napisao bolje. Ovo ti je sranje, ovo ti je tak-tak, ovo baci, totalni šit... Majmun. Puščaj me na miru, ti zajebani čovječe.

(Lijepa si.)

 Šic! Natežem kožu oko očiju i sretno konstatiram da nemam bora. Hvala majci prirodi, onoj koja me porodila i hvala nebesima. Geni moji dragi, ajlavju ol! Pućim usne i ljubim sliku svoju. E da, a sad mantra.

(Lijepa si.)

Svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem.

Svakoga dana u svakom pogledu sve više...

- Baarbaraaaaaa!

- Isuse, preplašio si me. Kae?!

- Pročitao sam one tvoje bilješke.

- Mislim, ti si stvarno sick.

- Gle, tekst ti je, ono, glup... do zla boga.

- Ko si ti jebote da komentiraš kaj ja pišem?

- Iskoristila si svoj  bonus.

- O čemu ti pričaš?!

- Znaš ti dobro.

- Molim?!

- Gadi mi se takvo pisanje.

 - Kaj?

- Namjensko, Barbara. Općenito ne volim namjensko pisanje.

 – Koje jebeno namjensko pisanje?!

-          Pa ona usporedba, ono sa Zoranom i Saxom.

-         Goran i Dax, pa što? Benigna sintaksa.

-         Vrijeđa me. Kao čovjeka.

-         Isuse, o čemu ti to?!

-       Ja sam čovjek prije svega, ako nisi znala. I pun mi je kurac      tvojeg namjenskog pisanja u kojem sam ja metafora ili literarni lik.

-      Nou koment. Paranoja te dere, a?

-      Ne. Samo ne želim više biti tvoja metafora.

-      Onda se jebi pa ćeš biti literarni lik.

-      Barbara, ozbiljno ti govorim. I makni se iz kupaone, htio bih se istuširati i piša mi se.

-      Pišaj, ko ti brani!

-            Bože, on je lud. On je potpuno lud. L u d. Lud čovjek. Gledam svoj odraz u špiglu. Gusta plava griva koja se u valovima slijeva niz oval lica sve do ispod ramena, naglašava moje blijedo. Fokusiram se  na oči i trepćem, buljim, trepćem, natežem ih u koso kao kineskinja i utrljavam noćnu kremu oko njih.

-  Jesi gotova jebemu mater?! 

-  Kretenu.

        -  Dat' ću ti ja kretena u horizontali.

- Ne štipaj me, boli!

- Fali tebi vitamina K.

Promatram ga. Htjela ja to ili ne htijela priznati, jebeno je zgodan. Ima nešto u toj njegovoj šlampavo razbarušenoj poludugoj tamnoj kosi i tim djetinjim plavim očima. Gad. Koji sam ja mazohist...

Kao da mi čita misli, nježno me gricne za vrat i usnama polako prelazi na moje lice. A onda me sočno poljubi svojim punim usnama od kojih mi uvijek zastaje dah. Stresem se. A onda mu se prepustim. Ljubimo se na lavabou. Osjećam njegov dlan na svojim leđima kako klizi prema dolje. Gad. Poznaje dobro sve moje erogene zone.

- Dosta Gorane, rano ustajem.

– Da, pa kaj?

– Gorann..ne.. Ne iživljavaj se na meni! Boli! Sadisto jedan!  Nađi si Justinu i...

Nježni poljupci me ušutkaju i zaklopim oči. Mrcina me ljubi posvuda. A onda promrlja:

- Što da radim s tobom, mala?

Uvijek to kaže. Prstima mi raščešljava kosu i gleda me.

– Lijepa si.

I ajde Barb ti sad njega mrzi. Kako sam slaba. Prokleto sam slaba kad je Goran u pitanju. Govori mi da sam luđakinja, naporna i histerična, prijeti mi prekidom ako s fejsa ne obrišem neke muške profile koji mu se ne sviđaju, pakira se, odlazi, vraća se, prijeti, pa je dobar i maza. Kuha. Sprema i čisti stan. Pegla naš veš. Ne znam. Volim ga. Ljubomoran je. I ja sam pomalo, samo to vješto prikrivam. Neki dan mi je postavio ultimatum – ili blokiranje nekog tipa, mojeg frenda iz osnovnjaka, ili – on odlazi.

- Idi!

- E bogami hoću.

O, jebo te fejs.                                            

KRALJICA BEZ KRALJA

Upomoć. Umirem. Upomoć! Zlo mi je. Umirem!

(Barbara, otpjevaj nešto!)

Nakon žestoke svađe sinoć s Goranom, nakon što je otišao i ostavio me na balkonu s napola popušenom cigaretom, zblenutu, začuđenu i u šoku, odlučila sam probdjeti ostatak noći i otići drito u redakciju. Sva uplakana i još i naotečenih kapaka, otišla sam ravno za svoj stol, sjela za stolicu-vtuljak, zavrtila se par puta i digla noge na radnu površinul. U kaubojskom stilu. Uključila sam komp, opsovala mu sve po spisku, obrisala od suza razmazanu maskaru, lupila svom snagom šakom u monitor, rasplakala se, progutala knedlu, naježila se i počela mahnito tipkati:

Vrapče. Jankomir. Rebro. Ludara. Biraj, bejbe. Betty odavno nije više fora. Smrt je kraljica. Gad je otišao. Na moj sprovod neće doći. Ne smije. Kad umrem, recite mu da mi ne dira grob. Jer ću se mrtva dići i ubiti ga.

Gad.Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. Gad. I ona se na kraju ubila. Klasika. Ne. On ju je ubio. Ona si je oko iskopala*, a on je zadavio. Volio ju je.

PA – TE- TI- KA. Pašteta. Paštašuta.

Kraj.

(Lijepa si.)

„MRŠ!“

- Barb je poludjela.

- Netko me spominje?!

 Pssst. Slom živaca.

 (Lijepa si.)

„Ubit ću teeeee! To hoćeš? Umriiiiiii!!!!!!!“ 

(Lijepa si.)

„ Gadeeeeeeeeeeee!!!“

Pukla je. Tiho.

- Vi ste lude! Sve ste lude! Prestanite šaptati! Pustite me na miru!

Pssst. U bolnicu.

Prve jutarnje kolegice pristigle su u redakciju i sad bulje u mene i slušaju kako urlam. „Mrtav si! Evo ti, na, metak, nož, umri!“ Pričinilo mi se na tren da sam ga vidjela, snenog i raščupanog kako mi ide u susret, ali vizija je brzo iščeznula i sve je opet bilo prepuno crnih i bijelih točkica kao u nekom bed trip-ukazanju, noćnoj mori bez početka i kraja, tužnoj halucinaciji. A onda mi je srce počelo luđački kucati. Lupati. Udarati. Sve brže i brže. Gubila sam dah, a niz leđa curio mi je ledeni znoj.  Crnilo pred očima tjeralo me u panični strah da ću umrijeti. A onda sam pala na pod. Umrijet ću. Ionako to želim. Nema me više. Mrtva sam. U faking četrdesetdrugoj godini svojeg kratkog osakaćenog života. Tko bi rekao da će ovako stamena žena poput mene, Barbare Meštek, novinarske atrakcije i genijalke u redakciji INN-a, jednog od trenutno najpopularnijeg ženskog modnog portala na netu i i kandidatice za Pulitzerovu nagradu za članke o ženskom fetiš donjem rublju, usred redakcije izgubiti pamet i kontrolu, crknuti zbog jednog muškarca, grcati i buncati u panici, totalno bespomoćna. Jebeno bespomoćna. Faking aloun. Mislim da sam se srušila u nesvjest jer mi se nešto crno nadvilo nad kapke. Ležim i tresem se na podu. Da se bar onesvijestim, da ništa ne osjećam. Ovako me budnu i svjesnu, svakim trenutkom teška tuga. Nema utjehe. Zažmirim, i kad me je tama uzela k sebi, ostala sam sama u svojoj boli. Ništa više nije imalo smisla. Osjećam kako mi se približava neka čudovišna crna zvijer, kako puže tlom pa prelazi na moje noge. Gladna je. Žedna moje krvi. Moja će ju smrt nahraniti, jer ja se više ne mogu suočiti fejs tu fejs sa životom. Gotovo je. 

(Barbara, odglumi to!)

Ne mogu micati prstima. Snažna bol u prsima mi oduzima dah. Netko urla.   

- Ima sve indikacije srčanog udara! Infarkt! Evo, sva je poplavila! Barb? Barb, čuješ li nas? Barb reci nešto! Najrađe bi im rekla da idu u onu stvar, zar ne kuže da sam sva utrnula i paralizirana i ne mogu micati usnama?! Bol u prsima postaje sve žešća. Infarkt. Isusamu.

(Lijepa si.)

Netko je pozvao hitnu. Bolničari me nose u kola, a vidim da Peg ide sa samnom.  

– Barbara Meštek.

Peg priča s doktorom koji nešto upisuje u komp.

- Meštek, ne Mečtek! Godište? Sedamdesetdrugo. Je, na penicilin.

- Barb, na penicilin si alergična, je' tako? – ovo je više konstatacija nego pitanje, pa ne moram otvarati usta.

Nakon povuci-potegni-rastegni-okreni-zini-pokaži-zjenice pregleda, kažu da trebam na hitnu psihijatrijsku, jer da imam napad panike. Posjedaju me u invalidska kolica i govore da će sve biti u redu, je, sve će biti u redu, samo relax, opušteno, sve pet.

Psihijatar, dežurni, sasvim slučajno je baš onaj moj Bosanac. O ne!  Sad će mi držati bukvicu. Nisam više od pola godine bila na kontroli.

- O pa draga moja Barbara, dobrodošla ti u moje dežurstvo. Vidi je što je zgodna. Skockana. A Barbara?

– Dobar dan, profesore – promucam.

– Nem' ti meni tako mutavo, nasmij se!

– Nije mi do smjeha. Profesore, što mi je?

– Vidjet ćemo.

– Jel' infarkt?

– Barbara, ne zajebavaj. Kakav te infarkt sad ulovio.

–      Ali ta bol u prsima, profesore.

–      Nije infarkt i začepi! Nego,zlato, Barbara, dušo, ajd ti meni  odpjevaj nešto.

–     Neee.

–     Otpjevaj mi „Milost“ .

–     Kaj?!

-      Bijah slijep a sada vidim. Ja ću te pratiti na gitari.

-      Amaaazing Graaaaceee...     

Isuse on je totalno lud.

– Ne mogu!

– Ajd onda onu našu, bosansku. „...Noćas zvijezde padat će, jedna od njih naša je...“  Pjevaj, Barbara! Jeboga ja. Da te čujem!

-      Ne mogu.

-      Pjevaj ili ćeš ostati u bolnici.

-      Neeeeeeeee!!!!

–  Dobro, onda ćeš prileći malo. Sestro, dajte ovoj mojoj Meštekici dvadest miligramai c vitamin u fiziloškoj otopini intravenozno.

Šrink me poslao na infuziju. Mater mu.

Prof.dr. Makovljević. Raspjevani Bosanac, rođeni Sarajlija. Namjerno mi to radi jer zna koliko se bojim igle. I zna da ću popizditi zbog toga, ali infuzija će učiniti svoje. Ležim tako i buljim u plafon. Teče i teče, teče jedan slap, kapljica, kap, kap, kap.

–     Gotovo je, idemo. Možete ustati – viče sestra da me probudi jer mora da sam zaspala od tih normabela u kapima.

–     Kae ovo, sestro? Kam me vodite sad? Hoću doma, dobro mi je.

–     Sumnjam.

–     Hoću doma!

–     Ne možete. Morat ćete možda ostati u bolnici.

–     Kae, dobro sam! Idem doma!

– To će profesor Makovljević odlučiti. 

-  Ooooo...! Evo moje Barbare, dođi dušo, reci što se dogodilo?

- Poludjela sam. Goran me...

– S Goranom si se svađala?!

- Ostavio me. Bio s jednom fufom. Kaže da nije...

- Pa što? Ko ga jebe.

- Poludjet ću bez njega!

- Barbara, dušo, ne zajebavaj. Po koji put ti trebam reći da se ne dovodiš u ovakvu situaciju?! Zbog muškarca ovako patiti, ts ts, ts ts.                                           

- U kurac i vi i bolnica i Goran i režije i Božić katolički i pravoslavni da prokleta vam bila svima nova godina! Nemam nova..

- U redu je, Barbara. Sve ja to razumijem. Ali s muškarcima u konflikt netko s tvojom graničnom dijagnozom ne smije si dopustiti da ulazi samo tako. Ostavio te, pa što? Koliko novaca trebaš?

– Ma, ništa profesore, hvala vam od srca, stvarno, divni ste, ali ne mogu to.

– Ajd' ne zajebavaj, uzmi.

–     Ne!

–     Dobro, ako trebaš, tu sam.

–     Hospitalizirat ćete me?

–     Paranoidna si.

–     Hoćete, znam.

–     Ne trkeljaj.

–     Hoću doma!

–     Ići ćeš, samo ne odmah. Polako. Opusti se.

–     Nećete me zadržati u bolnici?

–     Vidjet ćemo. Jel'bti htjela ostat?

–     Neeeee“!!!!

–     Onda dušo, nećeš. U redu?

–     Mogu doma?

–     Polako, reko sam. Daj da napišem tu tvoju pizdariju.

–     Koja mi je dijagnoza?

–     Nebitno. Koje ono lijekove uzimaš?

–  Eglonyl, Xanax, Normabel, Velafax...

- Onda ćemo izbaciti Eglonyl i povećati ti Normabel na 10 miligrama, četiri puta na dan. Ako ti se bude spavalo, smanji slobodno.    

A onda opet cmokne jezikom. Ts ts. Ts Ts.

Negodovanje. Zar zbog muškarca si ovo dopustiti?! Razumijem stres i boleštine u familiji, ali ovakva lijepa žena kao ti... Muškarce trebaš iskoristit', iscrpit ih u krevetu, Barbara, dušo, a ne patiti i svađati se. Još i te tvoje nepotrebne frustracije i traume od prošle godine. Ajde idi sad u miru i da vidim kako se smiješ.

- Doma idem?

- Doma ideš.

- Hvala vam, doviđenja.

– Ček bolan Barbara...

- Recite.

- Osmjeh ti dobro stoji.

Uf jebote. Razmišljam na glas. Nakupilo se meni toga dosta. Sve. Sve jebeno sve. Gad. I to s njim i prokletom droljetinom od Bibe. Kune se da se nisu poševili. Da je to bilo samo da mi se osveti zbog Daxa. Ma da. Laže, đubre, laže. Ne vjerujem mu. Ali tko zna. Nitko ništa ne zna, krhko je znanje, poludjet ću i krepat ću i prokleti ovaj crno-bijeli svijet, ničija mama, tata, pas i kravata, jebem ti slomljeno srce i to što nemamo love za režije i hranu, za skupe provode, mi plešemo. Oooo, cijeli dan i noć! Mi plešemo. Materinu. Skačemo. I to što sam sama i luda, i nemam nikoga, sav taj džez i bluz, hop-cup-poskoćiću-mobing u redakciji, boleštine, strahovi, nonsens brige, svađe, uključujući sve moje frustracije i traume vezane za mile i nemile događaje u zadnjih nekoliko prokletih godina. Došla sam do ruba. Moje ime je... 

TUGA. Nitko mi neće doći na sprovod. Ja sam nitko. Ja sam ništa. Nema me više u ničijim molitvama. Odavno. A sad je dosta. Format: C! Enter. Hard diskje pregorio. Tejk it izi, Barb. Evritingz gona bi oulrajt.

Iz KBC;Hitne prisijatrijske ambulante

Otpusno pismo

U ranojutarnjim satima, nakon neprospavane noći, u pratnji osoblja iz kola hitne pomoći na pregled dolazi četrdesetvogodišnja žena, zaposlena, novinarka. Pozlilo joj na radnom mjestu. Izrazito je urednog vanjskog izgleda, sniženog osnovnog raspoloženja, regresivna i plačljiva.

Osjeća se „paralizirano“ i „ne zna što bi učinila“. Ne izražava potrebu za razgovorom sa strukom.

Iz daljnje opservacije zaključujem da je riječ o neizgrađemoj osobi, trenutačno nekritičnoj spram realiteta, sklonoj anksiozno-depresivnom i somatoformnom načinu reagiranja, koja je/bila je u neadekvatnom partnerskom odnosu koji se temelji na projektivnim identifikacijama i preporučujem joj daljnji psihoterapijski tretman oko čega se ona slaže.

Medikamentozno, pacjentici je određen anksiolitik i hipnotik nebenzodiapinskog tipa, intravenozno.

-  Peg? I to je to?!

-   Barb...

-   Kud da idem sad?

-   Barb smiri se, molim te po tisućiti put.

-  Kome da se vratim?! Balokoviću? U prazan stan?!

-  Barb. Za osam minuta ide nam sedmica za Zapruđe.

-  Jebeš Zapruđe.

-  Ne seri. Evo piše na displeju.

-  Peg pusti me na miru.

-  Da, šefice. 

Kupujem na kiosku perec a nije mi do jela. Golubovi, držite! Dobre ptičice, papajte. Guguću, seru i šepure se oko mene i ja skužim na asfaltu, tik uz moje cipele neki šareni papirić, neku sličicu kraj sebe na podu, pa je podignem mislivši da je možda sudbinska. Slika je lijepa, palme i tirkizno more, a poruka uz sliku glasi: Travelling is the best present you can give yourself – and it's better than any drug, believe me. J.S.P. *

Na egzotično putovanje? Nemojte me je...  U crkvu? Kam?!

Stojim tu s Peg na ulici, sva ušlagirana infuzijom u ovo odurno prosinačko rano jutro i proklinjem život i samu sebe. Kurafte životus. Cigani. I oni umiru pjevajući. A ne samo ptice*. Mrzim svećenika. Ostavio je ženu koju je volio. Prave ljubavi. Nema ih ili su tužne. Jesen stiže Dunjo moja, uzmi gan i upucaj se. Srce ti je prah. I u prah ćeš se pretvoriti.

 - Peg, odi doma. U redakciju, il kam već moraš

- I da tebe ostavim samu u ovakvom stanju?!

- Ma odi, sve pet.

- Barb, bojim se za tebe.

- Kae? Nebum žile rezala.

- Ali već jesi.

- Da i?!

- Koliko puta Barb? Ajd' prisjeti se.

- Na! Gledaj! Evo ti! Na! Kolko crta vidiš?! Dvaput, triput, koga briga?!

- Barb...

- Pusti me u tri pičke materine.

Buljim u crkvu preko puta i ne mičem se s mjesta. Osjećam se prazno, oči u oči sa strahom, dubljim i jačim od ičega što sam ikada u životu iskusila.  

Odjednom čudan filing me obuzme. Sama sam. Ne samo sama u smislu da nemam prijatelja, Peg je tu i nju ne računam – sama sam bez bliskih ljudi, njihovih strepnji, i njihove ljubavi koja me bodrila, Goran prokleti Goran što mi radi, prepuštena samoj sebi i mogu se pouzdati jedino u ovaj izbljuvani pločnik pod nogama i u sebe samu. Bog? Jel umro? Goethe. Svašta nešto. Helou? Ima li koga gore? Mo'š mislit.

Crkva s druge strane uličice bez imena još je uvijek tamo stajala i buljila u mene, ali sad se nekako pretvorila u hrpu bijelih stijena na nekoj divljoj osami, sazdana od ispucana i ogoljena kamena, kakva je stvarno i bila. I ova bljuzgava, prljavim snijegom pokrita ulica, dobila je bezbojan, beživotan izgled. Fak. Fejk. Cabaret. Da, i ona se ubila na kraju. Elsie.  

Zapalila sam cigaretu drhtavom rukom zvjerajući oko sebe. PallMall dugi, crveni. Dim. Pokreti su mi nesvjesni. Tupi, omamljeni. Nečisti zidovi prijeteći su se nadvili nad mene, pitajući me nijemo pitanja kojima ne znam odgovora. Sve je lišeno svakog značenja; čini se da se moj život obrnuo u nepokretan san, kojeg će sleđene i ukrućene slike, scene, tupe vizije ostati nepromjenjene cijelu jednu vječnost.